Istanbul - tamo gde se sreću istok i zapad

Autorka teksta: Tamara Gligorijević
Izvor: ELEVATE, Air Serbia Inflight magazine

U Istanbulu će vas sigurno impresionirati veličina mesta na kojem su se stalno sudarale civilizacije. Da bi taj grad mogao biti prestonica sveta bio je uveren Napoleon, a ta rečenica dobija pun smisao tek kada se zaista nađete tamo. Jer sve su civilizacije sveta težile Istanbulu, koji je od svake od njih uzeo ono najlepše i učinio ga svojim.

Dugo nakon što sam se vratila iz Istanbula, u glavi mi je odzvanjalo "my friend". Prijatelji su me opkolili već po sletanju na aerodrom, a prijateljski pozdravi pratili gde god da sam krenula. Iako su pozdravi poticali od prodavaca, najveštijih i najumešnijih na koje sam naišla, ne govorim ironično o njihovom prijateljskom oslovljavanju. Jer njima je trgovina više od puke razmene robe za novac, vekovni ritual u kojem ja, nažalost, nikad nisam bila dostojan saigrač. Ta moja neumešnost u cenkanju frustrirala je turske trgovce do te mere, da bi mi na kupljenu robu svi po pravilu dali i neki bonus, ljuti što nisam bila istrajnija u cenkanju. Ipak, u moju odbranu, ako imate svega tri dana da obiđete što više znamenitosti, na tradicionalno cenkanje i trgovinu možete da zaboravite jer treba požuriti.

Verovali ili ne, grad koji u sebe može da smesti sedam Beograda najlakše je obilaziti – peške. Naravno, ako ste se namerili samo na najveće turističke atrakcije, koje su sasvim zgodno toliko blizu jedna drugoj, da je lagana šetnja kroz Istanbul najefikasnija opcija za obilazak. A ako ste prvi put u Istanbulu, prosto morate da obiđete Aja Sofiju, Plavu džamiju, Topkapi saraj i nezaobilazni Bazar.

Plava džamija ili Sultan Ahmedova džamija jedina je u celoj Turskoj sa šest minareta. Odluka o tome bila je neverovatna jer je do tog trenutka samo Sveta džamija u Meki, najveća od svih svetinja, imala šest minareta. Da bi ispravio tu grešku, sultan Ahmed finansirao je izgradnju sedmog minareta Svete džamije. Inače, jedan od arhitekata Plave džamije bio je i mimar Hajrudin-aga, koji je sagradio i Stari most u Mostaru. Danas, Plava džamija je jedno od najposećenijih mesta Istanbula. Ime duguje pločicama iz Nikeje u plavoj i beloj nijansi – njih više od 20.000, koje i danas opčinjavaju lepotom. Kada zakoračite u džamiju, bez obzira na to što ulazite pravo iz gradske vreve i ogromne gužve koja je neminovna na ulazu, preplaviće vas apsolutni mir koji tamo vlada. Nastavite li po izlasku iz džamije pravo, put vas vodi do Aja Sofije. Legenda kaže da je sultan Ahmed i naredio izgradnju Plave džamije kako bi uz svoje ime ostavio nešto veće od Aja Sofije. Za razliku od Plave džamije, gde ćete morati da se izujete i pokrijete maramom, u Aja Sofiju, budući da je danas to muzej, možete da uđete ležerno obučeni, ali i spremni na ogromne redove.

Ako do tog trenutka niste osetili veličinu Istanbula, koji u sebi nosi istoriju celog sveta, jedini grad koji leži na dva kontinenta, shvatićete to u Aja Sofiji, toj čudesnoj mešavini osmanlijske, vizantijske, đenovljanske, rimske i starogrčke arhitekture. Videćete hrišćanske mozaike iz 1020. godine, a podignete li pogled i veličanstvene islamske arabeske i fantastične medaljone na kojima su kaligrafski ispisana imena proroka. Malo iznad medaljona ugledaćete restauriranog serafima, i to sa licem, što je prizor neverovatan sam po sebi. Mogli bismo da kažemo da je veličanstveno, da je fascinantno, da oduzima dah, ali veličinu Aja Sofije može da dočara samo činjenica da u vama, čim zakoračite unutra, utišava sve i budi potrebu da zaćutite. Možete da se deklarišete kao vernik ili ateista, ali kakva god da su vam verska ubeđenja, Aja Sofija budi strahopoštovanje. Ćutke ćete i sa verom i željom, šta god mislili o čudima, staviti palac u "stub koji plače" ili Stub želja, u nadi da ćete izvući vlažnu jagodicu. Ako je palac vlažan, želja će vam se ostvariti. Budući da je stub od mermera i da se nalazi iznad podzemnih voda, možda ćete imati sreće. Na kraju, u Istanbulu je sve moguće. Još jedna zanimljivost koja će vam sigurno privući pažnju je to da u Aja Sofiji nema stepenica, već ćete se na galeriju popeti strmim kamenim hodnikom. Razlog za to je činjenica da je vizantijska kraljica insistirala da je nose do drugog sprata, pa je umesto stepenica sagrađen široki, strmi hodnik.

Nakon toga možete da produžite u Topkapi palatu i prepustite se pričama o svakodnevnoj borbi sultana za opstanak na prestolu. Ogromno imanje rezervisano za najuticanije ljude carstva je zajedno sa haremom savršeno okruženje za maštarije o sultanu i njegovom burnom životu. A odatle put vodi na Kapali čaršiju...

Opčinjena mirisima i šarenilom, prolazila sam beskonačno dugim lavirintima Bazara bez ikakve ideje kuda idem dok bi ispred mene iskrsavali tanjirići puni ratluka, baklave, čaja i kafe. Bila sam lak plen i svesna toga. Kakvo god da je bilo stanje u zemlji, još u vremenima plemena, pre islama, bazari su uvek bili sigurna mesta na koja se ne ulazi pod oružjem. Na prostoru gde se istok sudara sa zapadom, jedna stvar oduvek ima primat, a to je trgovina. U trgovini nije bitno odakle dolazite i koje ste vere. Bitno je da znate da trgujete. Iako vam Kapali čaršija možda deluje kao nemilosrdno mesto, to je samo privid. Jedno od osnovnih pravila bazara je moral, a poštovanje je iznad profita. Čuvari bazara imali su, između ostalog, i ulogu da po potrebi podsećaju trgovce na reči proroka Muhameda, koji je i sam bio trgovac i koji je osuđivao nepoštenu trgovinu. I zaista, u dućanima Kapali čaršije nema prevare, samo beskonačnih pregovora i cenkanja.

Još omamljena od cenkanja, šetnje i gomile ratluka i baklave koje sam probala, dokopala sam se male, zaklonjene, tradicionalne kafanice sa pravom turskom kafom. Unutra je sedeo vlasnik, gospodin u godinama po imenu Rafael, a ja sam bila jedina mušterija, što mi je dalo šansu da degustiram pomalo od svega što ima u svojoj kafanici. Tako sam otkrila ajran, tradicionalno tursko piće, koje bih vam opisala kao slani jogurt. Pila sam ga naiskap, uz jaku i gorku kafu, dok je Rafael posmatrao u čudu i iščekivao katastrofu. Vratila sam se i sutradan po istu kombinaciju, a i dan nakon toga. Možda nisam impresionirala istanbulske trgovce, ali Rafaela sam, priznao mi je, ostavila bez teksta. Ostaviti bez teksta čoveka iz grada čuda kroz koji dnevno prođe milion turista i koji decenijama to sve posmatra nije zanemarljiv poduhvat, zar ne? Iz Istanbula sam se vratila sa torbama punim ratluka i parfema, ali i sa zavisnošću od ajrana i gomilom novih ukusa i mirisa. Bila su to tri dana ispunjena čudima, posle kojih sam uverena da je Napoleon odlično znao šta govori kada je Istanbul proglasio prestonicom Zemlje.