Истанбул - тамо где се срећу исток и запад

Ауторка текста: Tamara Gligorijević
Извор: ELEVATE, Air Serbia Inflight magazine

У Истанбулу ће вас сигурно импресионирати величина места на којем су се стално сударале цивилизације. Да би тај град могао бити престоница света био је уверен Наполеон, а та реченица добија пун смисао тек када се заиста нађете тамо. Јер све су цивилизације света тежиле Истанбулу, који је од сваке од њих узео оно најлепше и учинио га својим.

Дуго након што сам се вратила из Истанбула, у глави ми је одзвањало "my friend". Пријатељи су ме опколили већ по слетању на аеродром, а пријатељски поздрави пратили где год да сам кренула. Иако су поздрави потицали од продаваца, највештијих и најумешнијих на које сам наишла, не говорим иронично о њиховом пријатељском ословљавању. Јер њима је трговина више од пуке размене робе за новац, вековни ритуал у којем ја, нажалост, никад нисам била достојан саиграч. Та моја неумешност у ценкању фрустрирала је турске трговце до те мере, да би ми на купљену робу сви по правилу дали и неки бонус, љути што нисам била истрајнија у ценкању. Ипак, у моју одбрану, ако имате свега три дана да обиђете што више знаменитости, на традиционално ценкање и трговину можете да заборавите јер треба пожурити.

Веровали или не, град који у себе може да смести седам Београда најлакше је обилазити – пешке. Наравно, ако сте се намерили само на највеће туристичке атракције, које су сасвим згодно толико близу једна другој, да је лагана шетња кроз Истанбул најефикаснија опција за обилазак. А ако сте први пут у Истанбулу, просто морате да обиђете Аја Софију, Плаву џамију, Топкапи сарај и незаобилазни Базар.

Плава џамија или Султан Ахмедова џамија једина је у целој Турској са шест минарета. Одлука о томе била је невероватна јер је до тог тренутка само Света џамија у Меки, највећа од свих светиња, имала шест минарета. Да би исправио ту грешку, султан Ахмед финансирао је изградњу седмог минарета Свете џамије. Иначе, један од архитеката Плаве џамије био је и мимар Хајрудин-ага, који је саградио и Стари мост у Мостару. Данас, Плава џамија је једно од најпосећенијих места Истанбула. Име дугује плочицама из Никеје у плавој и белој нијанси – њих више од 20.000, које и данас опчињавају лепотом. Када закорачите у џамију, без обзира на то што улазите право из градске вреве и огромне гужве која је неминовна на улазу, преплавиће вас апсолутни мир који тамо влада. Наставите ли по изласку из џамије право, пут вас води до Аја Софије. Легенда каже да је султан Ахмед и наредио изградњу Плаве џамије како би уз своје име оставио нешто веће од Аја Софије. За разлику од Плаве џамије, где ћете морати да се изујете и покријете марамом, у Аја Софију, будући да је данас то музеј, можете да уђете лежерно обучени, али и спремни на огромне редове.

Ако до тог тренутка нисте осетили величину Истанбула, који у себи носи историју целог света, једини град који лежи на два континента, схватићете то у Аја Софији, тој чудесној мешавини османлијске, византијске, ђеновљанске, римске и старогрчке архитектуре. Видећете хришћанске мозаике из 1020. године, а подигнете ли поглед и величанствене исламске арабеске и фантастичне медаљоне на којима су калиграфски исписана имена пророка. Мало изнад медаљона угледаћете рестаурираног серафима, и то са лицем, што је призор невероватан сам по себи. Могли бисмо да кажемо да је величанствено, да је фасцинантно, да одузима дах, али величину Аја Софије може да дочара само чињеница да у вама, чим закорачите унутра, утишава све и буди потребу да заћутите. Можете да се декларишете као верник или атеиста, али каква год да су вам верска убеђења, Аја Софија буди страхопоштовање. Ћутке ћете и са вером и жељом, шта год мислили о чудима, ставити палац у "стуб који плаче" или Стуб жеља, у нади да ћете извући влажну јагодицу. Ако је палац влажан, жеља ће вам се остварити. Будући да је стуб од мермера и да се налази изнад подземних вода, можда ћете имати среће. На крају, у Истанбулу је све могуће. Још једна занимљивост која ће вам сигурно привући пажњу је то да у Аја Софији нема степеница, већ ћете се на галерију попети стрмим каменим ходником. Разлог за то је чињеница да је византијска краљица инсистирала да је носе до другог спрата, па је уместо степеница саграђен широки, стрми ходник.

Након тога можете да продужите у Топкапи палату и препустите се причама о свакодневној борби султана за опстанак на престолу. Огромно имање резервисано за најутицаније људе царства је заједно са харемом савршено окружење за маштарије о султану и његовом бурном животу. А одатле пут води на Капали чаршију...

Опчињена мирисима и шаренилом, пролазила сам бесконачно дугим лавиринтима Базара без икакве идеје куда идем док би испред мене искрсавали тањирићи пуни ратлука, баклаве, чаја и кафе. Била сам лак плен и свесна тога. Какво год да је било стање у земљи, још у временима племена, пре ислама, базари су увек били сигурна места на која се не улази под оружјем. На простору где се исток судара са западом, једна ствар одувек има примат, а то је трговина. У трговини није битно одакле долазите и које сте вере. Битно је да знате да тргујете. Иако вам Капали чаршија можда делује као немилосрдно место, то је само привид. Једно од основних правила базара је морал, а поштовање је изнад профита. Чувари базара имали су, између осталог, и улогу да по потреби подсећају трговце на речи пророка Мухамеда, који је и сам био трговац и који је осуђивао непоштену трговину. И заиста, у дућанима Капали чаршије нема преваре, само бесконачних преговора и ценкања.

Још омамљена од ценкања, шетње и гомиле ратлука и баклаве које сам пробала, докопала сам се мале, заклоњене, традиционалне кафанице са правом турском кафом. Унутра је седео власник, господин у годинама по имену Рафаел, а ја сам била једина муштерија, што ми је дало шансу да дегустирам помало од свега што има у својој кафаници. Тако сам открила ајран, традиционално турско пиће, које бих вам описала као слани јогурт. Пила сам га наискап, уз јаку и горку кафу, док је Рафаел посматрао у чуду и ишчекивао катастрофу. Вратила сам се и сутрадан по исту комбинацију, а и дан након тога. Можда нисам импресионирала истанбулске трговце, али Рафаела сам, признао ми је, оставила без текста. Оставити без текста човека из града чуда кроз који дневно прође милион туриста и који деценијама то све посматра није занемарљив подухват, зар не? Из Истанбула сам се вратила са торбама пуним ратлука и парфема, али и са зависношћу од ајрана и гомилом нових укуса и мириса. Била су то три дана испуњена чудима, после којих сам уверена да је Наполеон одлично знао шта говори када је Истанбул прогласио престоницом Земље.