Милано - не само мода и шопинг

Аутор текста: Душан Величковић

Никад нисам био у шопингу у Милану, што је за једног Балканца готово невероватно, али сам зато у Милану био два пута на брачном путовању. Оба пута ми је било најважније да у неком моменту одем у у галерију Брера да видим и да дуго посматрам Мантењину слику "Мртви Исус". Да ли је могуће да неко у Милану, и то на брачном путовању, мисли на Мантењу? Е, па, могуће је, ево ја сам пример.

У ствари, и моје прво самостално путовање по Европи, тамо негде на почетку гимназијских дана, почело је испред Мантењиног "скраћеног" исуса. Објашњење је и необично и једноставно. У школи ми је уметност, или како се то тада звало "ликовно образовање", предавао познати босански сликар Енвер Крупић који је, иако је студирао у Паризу, модерну, посебно апстрактну уметност презирао, тако да су његова предавања обухватала епохе од ренесансе и класицизма до импресионизма и ту се заустављала. Крупић је био строг професор, прави страх и трепет. Да би добили прелазну оцену учили смо напамет најситније детаље разних познатих уметничких дела. Једна од лекција је била и Мантењина слика. Чинило ми се потпуно бесмислено што морам да учим о свим тим детаљима на покрову, о боји коже мртвог исуса и принципима перспективе и скраћења фигуре на слици коју никада нисам видео осим на репродукцији у школском уџбенику.

И тако, када сам први пут стигао у Милано, из чисте знатижеље одем у галерију Брера да видим тај урамљени артефакт који ме је толико намучио у школи. Станем испред слике и будем фасциниран. Сва та школска знања која су ми се чинила тако досадна и непотребна одједном испливају на површину и ја схватим да стојим пред правим ремек-делом. И не само то, имао сам утисак да међу свим тим ужурбаним и површним посетиоцима галерије једини ја схватам праву вредност и лепоту Мантењине слике, вероватно сам се мало и правио важан. Такав утисак остављам и на фотографијама на тргу Дуомо, неизбежно и обавезно фотографисање испред катедрале, нико не пропушта да се ту фотографише, показујем нешто руком као да сам неки експерт, вероватно нешто говорим о мермерним фигурама и орнаментима на тој величанственој катедрали, све је то морало да се зна код професора Крупића, и број и распоред и значење. Све се то, наравно, временом заборави и избледи, али остаје та битна импресија која чини сећање о једном граду.

И тако је до данас. После адолесцентног гимназијског путовања у Милано, па првог студентског брачног путовања са боравком у кампу у близини града, затим и другог брачног путовања код пријатељице Патриције у Виа Торино, близу Дуома, и разних необавезних туристичких посета, човек и не примети како стигне зрелост. И ето ме последњих година у Милану како говорим о својим књигама објављеним у италији. То је изванредно искуство о којем ћу у некој прилици морати нешто посебно да напишем.

А сада само још једна импресија. Недавно сам у Милану боравио као гост код пријатеља у кварту Ламбрате. Опуштен део града, фино измештен из пословне и монденске атмосфере типичне за Милано. Изађем на улицу и приметим да поред једног кафеа добијам wifi сигнал, добра прилика да избегнем енормне трошкове роминга, станем и почнем да телефонирам преко вибера, facetime-а и других технолошких новотарија. Вртим се тако око кафеа, покушавам да боље ухватим сигнал, а онда видим сувласника, после чујем да је са Сардиније, износи лепу велику дрвену клупу, ставља је поред излога и показује руком да могу да седнем. И заиста, лепо се проведем на тој клупи, сит се испричам телефоном. Из неког разлога то ми је остало у сећању као једна лепа типично-нетипична импресија о Милану. Кад ме неко пита о Милану увек поменем Мантењу и клупу испред Л’Анголо Бар Ристоранте, и кажем – ето, то је Милано.

Аутор текста: Еуђенио Бера
Текст реализован у сарадњи са Италијанским институтом за културу у Београду.

Милано свакако није само Мантењино "Оплакивање Христа" или катедрала Дуомо. Као и многи други италијански градови, то је "град у граду", чувар многих историјских утицаја којима је био изложен, од Римљана до Лангобарда, Аустријанаца, Француза... Милано који је током XX века био индустријска престоница италије, данас је познат првенствено као финансијски центар и град моде и дизајна, поред тога што чува и неизмерну уметничко-архитектонску баштину. Ако волиш ноћни живот, и у том смислу град ће испунити твоја очекивања.

Полазећи управо од Брере, осим Пинакотеке могу се посетити и други делови комплекса који је по налогу Марије Терезије саграђен током хабсбуршке окупације: Библиотека Браиденсе, Ботаничка башта и Астрономска опсерваторија. Ако желите да осетите атмосферу Брере с почетка шездесетих година двадесетог века, када је она била центар уметности овога града, попијте пиће у бару "Јамајка" који је у то време био уобичајено место окупљања миланских сликара, песника и боема. На неколико минута хода одатле стиже се до Дворца породице Сфорца, некадашње резиденције двеју значајних породица Висконти и Сфорца које су управљале градом између XIV и XVI века: вољен а истовремено и омражен од стране Миланеза који су у њему видели симбол потлачености, а у неким историјским моментима и стране окупације, остаје редак пример средњевековног утврђења. Сигурно заслужује посету јер су његови одбрамбени системи (делом пројектовани од стране Леонарда да Винчија), торњеви и зупчасти бедем вредни дивљења. Ако се уморите, по завршетку посете можете се одморити у пространом парку иза замка. Одатле се лако стиже до Скале, једног од симбола Милана: свечано отворена по пројекту Ђузепеа Пјермаринија 1778. године, постала је с временом храм светске опере. Не смете пропустити вођену посету унутар театра и припадајућег музеја.

Поред већ поменуте катедрале, посету заслужује и "Музеј Двадесетог века", смештен на неколико метара од катедрале. У оквиру сталне поставке, између осталог, налази се и славно дело "Quarto stato" које је урадио сликар Пелица да Волпедо. Настављајући даље уметничким путевима Милана, у близини Трга Дуомо налази се Светилиште Сан Бернардино алле осса, познато по својим зидовима прекривеним костима и лобањама који чине истинске орнаменте - они који имају слабији желудац боље је да сачекају на излазу! У близини цркве Сан Бернардино, између улица Торино и Трга дела Борса, сакривен је мали трг по имену Сан Сеполкро: стари центар Милана, место сусретања главних праваца у граду у римско доба. Име трга потиче од истоимене цркве, саграђене на рушевинама старог римског форума и назване Сан Сеполкро зато што је Карло Боромејски у другој половини XVI века наложио да се унутар ње сагради свети гроб који ће подсећати на онај у Јерусалиму. Сам Боромеј, заљубљеник у ренесансну уметност, основао је иза цркве Пинакотеку Амброзијануа која и данас, између осталих, чува и дела Ботичелија, Каравађа и Бројгела Старијег. На крају овог уметничког пута, обавезно треба посетити "Последњу вечеру" Леонарда да Винчија унутар цркве Света Марија милостива (препоручује се резервација неколико месеци унапред).

Свим љубитељима дизајна, поред "Недеље дизајна", која се одржава сваке године између марта и априла (не треба пропустити ни његову противтежу "Фуорисалоне", са догађајима организованим широм града, често унутар предивних башти старих палата које су обично затворене за посетиоце), Милано нуди и безброј знаменитости које могу да се посете у било којем тренутку током године: "Музеј дизајна" у оквиру Тријенала и многе приватне музеје који се налазе углавном између улица Манцони и Порта Венеција. Овде је могуће дивити се авангардној архитектури и уређењу с прве половине XX века, делу правих италијанских генија као што су архитекта Пјеро Порталупи који је током тридесетих година пројектовао вилу за породицу Неки-Кампиљо, представника образоване индустријске буржоазије која је била у корак с временом. Ово здање, који се налази у бајковитој башти у оквиру које су и тениски терен и базен (међу првим приватним базенима у граду), јесте бисер ар декоа и иновације: лифтови, лифтови за намирнице, унутрашњи интерфони, клизна блиндирана врата и зазидани трезори. Све ове особине, захваљујући луксузу и модерном духу, начиниле су вилу једном од резиденција симбола тог периода.

Онај ко је знатижељан да открије традиционалну регионалну кухињу, свакако треба да посети Остерију дел трено, смештену на неколико метара од централне станице. Након што се сместите у предивну салу либерти, одлутаћете у некадашњи Милано уживајући у типичним јелима попут јунеће јетрене паштете или гушчјих прса, заједно са добрим црним ломбардијским вином као што је Барбера. На бини сале организују се и концерти традиционалне музике и спектакли.

Ноћни живот Милана један је од најживљих у целој Италији. Након аперитива дуж пловних канала или у кварту Гарибалди, можда у хладу "вертикалне шуме" или оближњих небодера који од пре неколико година обогаћују хоризонт овога кварта, ноћни провод се може наставити у једној од многобројних дискотека у граду: Алкатраз за љубитеље оживљавања осамдесетих и деведесетих година, Амнезија за техно музику, док онај који је у потрази за VIP особама може да покуша да се ушуња у Холивуд.